Ovaj tekst sam objavila pre tačno 3 godine (2018.) na svom prvom sajtu imamnestodakazem.rs i mislim da zaslužuje da bude prisutan uz mene i na webu, jer je mnoge inspirisao, podstakao mnogo komentara, ali privukao i mnogo poseta. Evo ga opet… za sve vas i nas kojima je potreban.
Studije su lepo tekle i kako se bližio kraj razmišljala sam šta me dalje čeka. Posao u državnoj školi se otvorio kao opcija i pre završetka studija, ali to nije bio moj cilj. Medjutim, ponekad želje i potrebe nije moguće uskladiti. Prihvatila sam posao, primili su me na neodređeno posle nekog vremena, plata je redovno stizala, roditelji ponosni, ali ja i dalje nisam bila srećna i zadovoljna. U meni je tinjala sumnja i pitanje – zar je to sve, do kraja života ovo, jedno te isto?
Ko danas daje otkaz?
Tako smo odgajani, posao u državnoj firmi je bila sigurica, još kada dobiješ ugovor za stalno, pa gde ćeš bolje za ženu, majku. Laganica. Ali što je vreme više odmicalo, nešto se u meni bunilo i nikako nisam mogla da se pomirim sa tim da ću to raditi do kraja života. Koliko god da je posao siguran, za mene nije bilo motivacije. Naprotiv, videla sam da mi ponestaje vremena za usavršavanje, napredovanje, dok ispunim obaveze koje se očekuju od mene. Usledilo je preseljenje i morala sam da dam otkaz. Poznanici su zbunjeno gledali u mene – daješ otkaz u državnoj firmi, pa zar ne možeš nešto da središ, da se prebaciš, da putuješ? Ne. Moralo je da se desi. Prihvatila sam taj izazov i ugledala priliku u njemu, za koju nisam tačno znala gde će me odvesti.
Probijen led
Preselili smo se i krenula je potraga za novim poslom. Počela sam da dajem časove engleskog jezika preko skajpa, a kao zaposlenik organizacije koja se bavi pružanjem tih usluga Japancima. Bilo je simpatično, novo, izazov svakako. Uznapredovala sa jezikom, upoznala drugu kulturu i vodila zanimljive razgovore sa ljudima hiljadama kilometara udaljenim. I opet neki crv u meni – nedostajao mi je kontakt sa ljudima. Ovako sam po čitav dan bila ili sama ili sa decom, u mestu gde još nikog nisam poznavala. Prijalo mi je što sam korisna, doprinosim, napredujem, učim, ali i dalje je nešto falilo.
Nova prilika
I ko kaže da od fejsbuka ništa dobro ne dođe? Jedan sasvim običan dan, skrolovanje gore dole i ugledah oglas za posao u agenciji za digitalni marketing. Nije bilo nikakvih posebnih uslova, a zadovoljavala sam sve navedeno, pa zašto ne probati. Prijavila sam se, amaterski odradila intervju, jer nikada pre nisam bila na jednom. Posle dve nedelje stiže poziv – primljeni ste. Plakala sam, bila sam presrećna. Nekako sam osetila da je to ta prilika, taj izazov koji sam čekala. I tako sam došla od nastavnice engleskog jezika do optimizacije sajtova za pretraživače. Da, da mi je neko rekao, ne bih mu verovala.
Crv sumnje još luduje
Nakon nepune tri godine rada u agenciji pokazala sam se kao dobar radnik, odgovoran, brzo sam učila i došla do pozicije gde sam opet druge podučavala. Uslovi za rad su opet bili idealni za majku, ženu, lepa i redovna plata, radno vreme out of this world – od 9 do 14 – pa gde ćeš to naći. Ređali su se razlozi ZA, ali kako sam opet shvatila da se napredovanju bliži kraj i da mi manjka izazova plus nadogradili su se i neki zdravstveni razlozi PROTIV, počela sam da razmišljam šta i kako dalje. Vežeš se za ljude, o navikama da i ne pričam i kako sad opet da budem neko ko odustaje, daje otkaz.
Gde si ti to videla? Ko je tebe odgajao, vaspitavao? Dokle misliš tako s posla na posao? Kao da ćeš naći nešto bolje? Samo su neka od ustaljenih pitanja ovog društva. Ne znam. Ne znam da objasnim sebe, ali i ne želim. Reći ću samo da sam se prepustila. Osetila sam da me čeka još nešto lepše, bolje. Da li tako razmišljam jer nisam imala mnogo prilika u detinjstvu i tokom perioda odrastanja pa sad ne znam da se zaustavim? Ili zato jer je menjanje posla, napredovanje sa svakim novim poslom, ustvari normalno u razvijenim zemljama? Kako god, odlučila sam da poslušam sebe i preraspodelim prioritete sada i ovde. Dala sam otkaz. Predvidimo, ha?
Preraspodela prioriteta urodila plodom
Bilo je dosta razloga ZA ostati na poslu, ali ovih nekoliko PROTIV su bili mnogo značajniji i sa većim uticajem na dalji život- moj i moje porodice. Imam podršku moje porodice – muža i dece – i ništa mi više ne treba. Polako sam sredila zdravstvene probleme, gledala napredovanje starijeg deteta u školi, njegovo zadovoljstvo što sam kod kuće, uz njega, sreću na muževom licu kada dođe kući a sve je na svom mestu. Ma ukratko, svi smo se smirili, nema više frke-trke.
Došlo je vreme da se aktiviram po traženju posla. Odredila sam sebi ciljeve, šta hoću i kako hoću i krenula u potragu. U početku sam uvek puna elena, entuzijazma, pozitivne energije, i ovaj put toga je bilo na pretek. Nada me nije napuštala. Bila sam fokusirana na cilj i svakodnevno sam radila na ostvarenju istog. Počeli su da stižu upiti mogućih poslodavaca, dobri i loši dani. A onda u jednom danu dve divne stvari – nov angažman i stipendija na onlajn univerzitetu nakon čijeg završetka ti oni traže poslove kod proverenih poslodavaca. Too good to be true? Ne. To je upravo ono čemu sam težila, u šta sam verovala nepokolebljivo i ostvarilo se. Juče je legla i prva frilens plata. Osećam se kao dete koje je prvi put probalo tortu.
Zaključak
I dalje verujem u uspeh. Čeka me još dosta lepih momenata i ne pristajem na ništa manje. If I can do it, you can do it, too. Nije kliše, istina je. Vera, rad, posvećenost, odlučnost, pozitiva – sve to treba da gajiš, jer si fenomenalna. I kao takvoj predodređen ti je uspeh. Da, tebi, koja čitaš, baš tebi.
Ako se pitaš ili pomišljaš – ko zna dokle će je ovo usrećiti, dokle će istrajati – to nije bitno. Bitno je da sam danas i ovde – presrećna.
Ako to jednog dana bude manje od onog što zaslužujem, opet ću se usuditi da menjam svoje danas.